Misli iz Italije 1

Napisao Mrvica.

Mir i dobro svima , pa čak i bankama pošto ne znaju šta rade 

Mislim da bi bio red da kažem nešto više o sebi i na taj način da nekako zahvalim svima onima koji su dosad nešto pročitali od onog što sam napisao. Odrastao sam na severu Bačke, u ravnici, što je neko kazao „tamo gde ima mnogo jorgovana i 1000 tamburica“. Pripadam generaciji koja je naglas pevala „Pioniri maleni ……itd itd“ tako da smatram da će se mnogo Vas prepoznati u slici koju ću pokušati prikazat.

U ta stara „dobra vremena“ se živelo na neki način mnogo sporije, opuštenije, mirnije. Naravno ovo viđenje tadašnje situacije je osnovano na sećanjima jednog deranca. Vrlo je verovatno da su naši roditelji tadašnju situaciju doživljavali na sasvim drugi način, ozbiljnije, zrelije, nekako kao što mi doživljavamo sadašnju situaciju. Moji starci su „ pisali“ preko sindakata zimnicu, ugalj, drva, ponekad čak i letovanje i zimovanje ali samo za mene i moju sestru. Porodičnu kuću su bukvalno sami izgradili, naravno uz pomoć „ kredita“ koji njim je njihova firma odobravala. Sećam se kao da je juče bilo, čitavo naselje koje se tada rađalo je bio jedan veliki plac. Jedno veliko gradilište. Svi su radili do 14.00 u fabrici i nakon posla direktno na plac. Pošto su svi parovi ( mislim naši roditelji ) bili manje više vršnjaci, manje više radnici u fabrikama, i mi klinci smo bili manje više jedno drugom do uveta. Jaooooooo kakve su to zabave bile, bilo je tvrđava ( kuće do pola izgrađene) , imali smo naše lične Himalaje ( gomile peska ), blata do mile volje, ma šta da vam kažem, pravo carstvo za sve nas. Nemam nameru da zvučim melodramatičan ali ako me sećanje ne vara, ništa nam nije falilo pošto smo svi isto imali, tj. ništa. Ma bilo je tu ratova između ulica, pa ratova leva strana ulice protiv desne strane ulice, pa „muški“ protiv „ženskih“ itd. Na kraju dana ipak smo se lepo pozdravili ( nakon svako svoje porcije šamara od roditelja ) i sutra sve iz početka.

E onda jednog lepog dana ti se pojavi novi komšija, „direktorov“ sin, sa novom, glanc novom trkačkom biciklom, sto puta „boljom“ i „bržom“ oda naših svuda prisutnih „minika“. Dečko sve u svemu u početku nije bio niti „dobar“ niti „loš“ i to sve do jednog lepog dana kada smo organizovali takmičenje u klikerovanju. Podrazumeva se da smo svi mi, i ponavljam SVI MI, gledali tu biciklu na nekako zavidan način. Dečko nažalost nije imao talenat za klikerovanje, verovatno se osećao na neki način ponižen i isključen iz društva pa je tako smislio jedan „pakleni plan“ . Sada nakon 30 i kusur godina ta epizoda mi se vraća na nekako čudan način u sećanje. Naime, taj dečko je odlučio da nam iznajmljuje to remek delo na dva točka. Jedan staklenac za jedan krug, dva staklenca dva kruga ali oko cele ulice, pet staklenaca do trafike po ćaletove cigare, deset staklenaca plus tri velika staklenca do dućana rad hleba i mleka itd itd. Mislim da nema potrebe naglasiti da smo u roku od deset dana svi mi ostali bez klikera, bez našeg blaga.

Sad kakvo je on imao zadovoljstvo s obzirom da od tog dana nikad više nismo organizovali takmičenje na „medju-uličnom“ nivou ( svi smo bili „švorc“) ni dan danas nisam još shvatio. Neko vreme smo se čak i takmičili medju nama ko je više terao tu biciklu, počeli smo se razdvajati, podmećati nogu jedno drugome, jbg. Ipak na neki način je i bolje tako, neke lekcije ti lakše padnu dok si mali još. Nije prošlo mnogo vremena i mi smo se opet na neki način skupili i pomirili. Pomirili smo se čak i sa onima iz druge ulice .

Jednostavno se nismo više klikerovali i amen . Bilo je toliko toga oko nas.

Posle toga su stigli prvi „telefunkeni“, dupli kasetaši, volkmeni, kamo sreće neki Marantz i da ne nabrajam. Panonsko more je odavno presušilo, Palić mi je postao plitak i tesan i tako da sam krenuo svojim putem sa rancem na leđima ali o tome bih drugi put.

Izvinite za ovo švrljanje okolo i naokolo ali smatram da ipak ima neke veze sa onim što želim da Vam javim recimo iz prve ruke. Detalje još ne mogu da Vam prenesem pošto kao i obično trčim pred rudu ali ne zamerite mi, previše sam nestrpljiv. Radi se o jednoj presudi podnešenoj prije nekoliko dana protiv jedne „ nacionalne“ banke ( u Italiji ) sa kojom se osuđuje dotična banka, naravno osim plaćanja sudskih troškova, zbog primenjenih kravatških kamata na stambene kredite, nedostatka jasnosti u financijskim operacijama i još mnogo toga. Prevod uskoro sledi, obećajem. Vrednost ove presude leži u činjenici da se otvaraju mnoga nova vrata pred nama, mogućnost stvaranja novih alata za povratak naših preznojenih novaca. Ovdašnji dečki „iz druge ulice“ na osnovi ove presude već rade na pismu banci sa vrlo velikim šansama uspeha čak i za one već isplaćene kredite. Mislim da banke dosada nisu shvatile da klikera nema više u ničijem džepu a da se može sasvim lepo živeti i bez trkačke bicilke. Ne znam koliko njim vredi imati sve to kad samo oni to imaju. Nisu shvatile na logičan način naravno, izgleda da i njima treba neka životna lekcija. Bez daljneg ću nastaviti da pratim razvoje situacije i vrlo verovatno ću opet biti nestrpljiv javiti vam sve. Prija nego što zaboravim, po ovo gore navedenoj presudi, u slučaju da banka ne odgovori na „pismo banci“ ( ovde je malo drugačije i zove se „objava uslovnog prihvatanja zahteva“ ) automatski je dužna poništiti prepostavljeni dug. Nadam se da ću vrlo uskoro uspeti to malo bolje objasniti.

Još jedna po meni važna tačka, sve ovo na neki način pripada još staroj paradigmi ( mislim „pre OPPT“ eri ) ali u isto vreme sam svestan da sve ovo zvuči kao bajka, kao buđenje iz nekog ružnog sna i samim tim neverovatno za osobe koje sada imaju prve pristupe ovoj temi. Verujem je ovo ipak malo lakše shvatiti i prihvatiti u odnosu na veličinu nove paradigme. Ja lično ga prihvatam kao prelazni period. Sve ovo gore napisano su lične emocije i lični stavovi i između njih mogu staviti još jedan. Ovaj prelazni period, ako ga prihvatimo kao životnu lekciju, smatram da se više neće pojaviti u našim životima. Nije on bio niti dobar niti loš po sebi, takav je kakav je, pridoneo je našem sazrevanju i pustimo ga neka ode svojim putem, svoj zadatak je obavio. Ne čini vam se da se mirimo i sa onima iz „druge ulice“?

Ja bih polako zasada završavao ( nije da me plaćaju po rečima , uopšte me ne plaćaju ) ali prije zaključne reči bih podneo jednu molbu svima Vama. Naime ovde i širom sveta se angažuje zaista mnogo naroda, od srca i bez nekih čudnih namera. Zaista bih jako, jako, jako voleo imati neku ličniju razmenu mišljenja sa svima vama koji čitate ovo. Naravno sa blagoslovom administratora ovog sajta, svidelo bi mi se neki forum npr? Kako vam se čini? Jedno je sigurno, sve dosadašnje rezulate je doneo timski rad a to se postiže samo razmenom mišljenja i razmenom ideja.

S ljubavlju i Časno

Mrvica

Oglasi
Ovaj unos je objavljen u Općenito. Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s